Современный сербский язык. Ковалев Н.С. - 60 стр.

                                  2
                            Мудрац и во
     Некакав во хтио да пиjе воде, те пошто нађе под неком стре-
хом нешто мало на дну некаква лонца, он увуче главу у лонац да се
напиjе. Али пошто се напио, ниjе могао да извуче главе, те стаде
мучити. Дође газда, па кад га угледа, стаде запомагати. Дотрчаше
сељани, али не знаjу како да га ослободе. Уто ево ти jеднога
наjпаметниjег, те ће рећи: «Па одсиjеците му главу». Сви скочише те
одсjекоше волу главу, али се стадоше мучити како главу да извуку.
«Па и то jе лако», рече онаj, разбиjте лонац». — «Прави мудрац»,
рекоше сељаци, те и лонац разбише.
                                             (Народна приповетка)
                                  3
                              Мостови
      Од свега што човек у животном нагону подиже и гради, ништа
ниjе у моjим очима боље и вредниjе од мостова. Они су важниjи од
кућа, светиjи од храмова. Свачиjи и према сваком jеднаки, корисни,
подигнути увек смислено, на месту на коме се укрштава наjвећи броj
људских потреба, истраjниjи су од других грађевина и не служе ни-
чем што jе таjно или зло.
      Велики каменити мостови, сведоци ишчезлих епоха, кад се
другоjачиjе живело, мислило и градило, сиви или зарудели од ветра
и кише, често окрзани на оштро резаним ћошковима, а у њиховим
саставцима и неприметним пукотинама расте танка трава или се
гнезде птице. Танки железни мостови, затегнути од jедне обале до
друге као жица, што дрхте и звуче од сваког воза коjи проjури; они
као да jош чекаjу своj последњи облик и своjе савршенство, а лепота
њихових линиjа откриће се потпуно очима наших унука. Дрвени
мостови на уласку у босанске варошице чиjе изглодане греде
поиграваjу и звече под копитама сеоских коња као дашчице ксило-
фона. И наjпосле, они сасвим мали мостићи у планинама, у ствари
jедно jедино овеће дрво или два брвна прикована jедно уз друго,
пребачени преко горског потока коjи би без њих био непролазан...
      Сви су они у суштини jедно и подjеднако вредни наше пажње,
jер показуjу место на коме jе човек наишао на запреку и ниjе застао
пред њом, него jе савладао и премостио како jе могао, према свом
схватању, укусу, и приликама, коjима jе био окружен.
                                                       Иво Андрић

                                60